Kada je početkom devedesetih godina iz Ukrajine došla u Bosnu i Hercegovinu, Svetlana Fartushnyak nije ni slutila da će vrlo brzo od bezbrižne 27-godišnjakinje postati jedan od najhrabrijih boraca Armije RBiH, čije će ime zauvijek ostati utkano u herojsku odbranu naše domovine.

Dolazak u BiH

Mnogi sigurno ne znaju, a vjerovatno nikada i ne bi saznali, ko je Svetlana i šta je učinila za BiH, da se nije desila agresija na njenu rodnu Ukrajinu, odakle je izbjegla uz pomoć saborca iz BiH. Oslobođenje je pronašlo Svetlanu u njemačkom gradu Weigenheimu. Tu je izbjegla iz pakla rusko-ukrajinskog sukoba, a spasili su je njen ratni drug iz Kalesije Husejn Hatić i njegova supruga.

A ovako je, zapravo, sve počelo nakon što je Svetlana došla u BiH. Mlada, školovana i puna života, odlučila je da napusti Ukrajinu i dođe u BiH kako bi mogla dovoljno da zaradi i priušti sebi onoliko koliko je potrebno za život dostojan čovjeka. U Ukrajini su ostale njena malena kćerka i majka. Svetlana se skrasila u Zvorniku, gdje je radila u ugostiteljstvu. Vrlo brzo se adaptirala u novoj sredini, stekla je brojne prijatelje, solidno zarađivala i svojoj porodici slala novac u Ukrajinu. Jednostavno, sve je išlo kako treba. A onda je doslovno sve nestalo preko noći. Počela je agresija na BiH, a Svetlana nijednog trenutka nije oklijevala niti je imala dilemu na koju stranu da se svrsta. Došla je u Kalesiju i dobrovoljno se prijavila u Armiju RBiH. Bila je pripadnica izviđačko-diverzantske čete Rambo. Junakinja naše priče u bobu se sjeća svakog detalja, a skoro iza svake rečenice, dok sam razgovarala s njom, otimao se uzdah dok naviru sjećanja na užase rata.

“Da, ratovala sam u Bosni. Nosila pušku i radila u sanitetu. Ali, ne volim ja da pričam lepo o sebi. To sve najbolje znaju moji ratni drugovi kroz šta smo prošli. Sada sam u Nemačkoj kod druga Husejna Hatića, koji ovde živi i sa kojim sam bila rame uz rame u ratu. Kad sam tek došla u BiH, bilo mi je prelepo. Ali, kad je rat počeo, nijednog trenutka nisam razmišljala hoću li se prijaviti u Armiju RBiH. Kada sam se prijavila, dali su mi u ruke kalašnjikov da vide kako baratam s puškom. Vidite, mi smo u Ukrajini, još dok smo bili u školi, naučili da rukujemo oružjem. Oni su gledali kako pucam i bili su bez reči. To je meni išlo. Dosta sam naučila i o medicini, tako da sam u ratu bila u sanitetu. Išla sam uvek prva, bila u prvim redovima u borbama. Bilo je situacija da sam mnogim mojim drugovima spasila život kad su bili ranjeni. To je bilo strašno, verujte, ali je to istina”, prisjeća se Svetlana.

Slike užasa i patnji civilnog stanovništva, kaže nam, još su joj pred očima.“Ubijani su i stari i mladi, ljudi i deca. Videla sam mnogo krvi, ljude bez nogu i ruku, previjala rane… Bilo je svašta. Jednom prilikom, sećam se, bila je akcija i u jednoj šumi videla sam staru baku kako nosi dete. Ali, jedva ga je nosila. Ja sam uzela to dete, pomogla im da pređu na sigurno i dete joj vratila u naručje. Mislim da je to tada dragi Bog video, pa sam ja sada kad je Rusija napala Ukrajinu, uspela uz Husejnovu pomoć da spasim svoju kćerku i unučad. Dobro se dobrim vraća”, kaže nam Svetlana drhtavim glasom.

Bila je, priča dalje, dva puta ranjena i sve to skupa je, kaže, počelo da ostavlja trag na njeno psihičko zdravlje. Najteže od svega padalo joj je to što dugo nije vidjela kćerku. Nakon dogovora sa saborcima, 1994. se prebacila u Sarajevo, pa u Hrvatsku, i naposljetku se vratila u Ukrajinu.

“Žao mi je što nisam ostala u Bosni do kraja, do pobede. Svaki čovek se na neki način plaši za sebe. Ali, ja sam dala zakletvu za odbranu BiH, jer ja sam tu lepo radila i živela. Kada je počeo rat u Ukrajini i kad su počele da padaju bombe, pomislila sam samo kako ću spasiti kćerku i unučad. Mnogo mojih ratnih drugova koji su iz BiH, a sada žive u drugim država, javilo se i kažu mi: Svetlana, kupi decu i beži kod nas. Mnogo im hvala na tome. Sada sam kod Husejna u Nemačkoj. Zvao me drug Mido iz Slovenije, Mirsad Subašić, Midhat Jahić iz Münchena, Jusuf Križevac iz Slovenije, a ne zaboravljam ni Rahmana Alića, ali i mnoge druge. Sve su to moji drugovi iz Kalesije. Napišite slobodno da ja volim Bosnu, volim Kalesiju. Oni su mi u duši”, poručuje Svetlana.

Pomoć saboraca

O Svetlani, njenoj dobroti i neustrašivosti u ratu razgovarala sam sa nekoliko njenih saboraca. Zovu je sestrom i svi su nam potvrdili isto – da je bila vanserijski borac, pametna i hrabra, da je mnogo znala o medicini i da je mnogima u ključnim trenucima spasila život kad su bili ranjeni. No, ne kriju ogorčenje što se država nikada nije pobrinula za Svetlanu, jer je ona zaslužila mnogo, mnogo više. Bez obzira na to, njeni saborci poručuju da dok je njih, uvijek će brinuti o sestri, pomagati je na sve načine.

Svake godine Svetlanini saborci se okupe, posjete centralno spomen-obilježje u Kalesiji, polože cvijeće i odaju počast poginulim braniteljima. Potom odlaze na mjesna mezarja gdje su ukopani njihovi saborci iz jedinice. Ova jedinica je dobila ime po rahmetli Fahrudinu Ajdinoviću, zvanom Rambo, a njen komandant je bio Mehmedalija Kaletović, zvani Kale. Svetlana se sa ratnim drugovima vidjela u oktobru 2019. godine. Oni se i dalje čvrsto drže jedni drugih, čuvaju prijateljstva i čine sve da se ne zaboravi ono najvažnije, da zlo nikada neće pobijediti dobro.

(Amela Lončarić – oslobodjenje.ba)